Antonijo je penzioner. Voli on svoju Hrvatsku toliko da i kupuje hrvatske proizvode u butigu koliko god da oni skupji od stranih bili. Sve je u njega hrvatsko, samo mu je penzija njemačka. Pola života je prove tamo vanka, vidija je on kako njemački svit čini stvari, vidija je on kako se tamo živi i zato ga boli kada vidi šta pod stare dane gleda u svojoj Hrvatskoj. Ali o tome muči, prije bi crka negoli riči reka kontra ičega što je hrvatsko. Kako se Antonijo nikad nije ženija, to svaki dan posli obida zove Smiljka u đir. Uvik se onda pokaraju, baš kako stari muž i žena.
Tako ga je i jučera zva taman u onu uru kad je Smiljan iša činit fintu da će ubit oko, a samo je čeka kad će ga ovi zvat da škiva od žene.
- Mare dobar dan, Antonijo je, danu daj mi Smiljku i reci mu da je hitno.
- Kurbin sine, opet me zoveš poza obida. Je li te, vlašino jedna, nisu u ton Njemačkon naučili da postoji kućni red i mir. Ma kako te oni Nijemci nisu ubili oli stavili u zoološki vrt ka' čudo pririode, vlaškoga pračovika!
- Smiljko jesi divji, govno staro komunističko, slušaj me, ozbiljno je! Pero je završija u pržun!
- Pero? On ima osamdeset godina, je li me to zajebaješ?
- Smiljko moj on ti je rebambija, počeja je zaboravjat, vidi sam ja to prije misec dana iša je pet, šest puta za redon u Konzum po mliko. Deset litara je bidan doma ženi doni ti dan, litru po litru. Iša je niki dan na pregled u likara radi toga šta zaboravja, ali je doma zaboravija takujin. I nekako se ukrca u autobus ma su ga bidnega ćapali oni žuti pederi u kabanicama blizu Firula, bez karte. On se cili izgubija, nije ima ni takujin ni karte, počeja molit, plakat, a oni njega lipo izbacili vanka! A bila južina, kiša i on okisnu cili, promrza. Jel moreš virovat?
- Mogu, i ja san jedan put zaboravija penzionersku kartolinu pa su me kako vriću kumpira itnili vanka, govna kapitalistička. A šta, oli su sad penzionere počeli i u pržun vodit ako nemamo kartolinu?
- Ma nije to, muči, nego njega uvatila sramota da ga mulci izbacuju na kišu, a cili život je radija za Hrvatsku znaš da je on kako i ja. I on ti ni pet ni šest nego doma, onako mokar, po pušku od sina iz rata i da će ih poć ubit!
- Asti muke, dobro je i učinija! A šta, oli je ubija čovika? Ma nisu ono judi nego govna, ali opet...
Pljačka poštara
- Ma nije, uputi se put tamo, a taman mu poštar doša donit penziju. I on je valjda kad je vidija poštara u žutoj kabanici za kišu, onako rebambi, odma pušku na njega da će ga ubit ka zeca. Da mu je navodno zavika: “Ubit ću te govno jedno!” Ovi je odma bacija bursu sa penzijama na njega, mislija da ga pljačka i pobiga. Srića je Pero onako pripadnut zaboravija koga je ima ubit pa se vratija u kuću. Ali nisi čita u novine da je pomahnitali penzioner na rubu gladi opljačka poštara?
- Je, vidi san, oli je to on? Ma ajde to je sve jeli niki nesporazum, oli mu žena nije mogla to tako lipo objasnit da je star čovik, malo rebambija.
- Ma je ona, ali je Pero od straja sakrija nigdi onu bursu s penzijama! I zaboravija di ih je spremija. Već ga dva dana drže tamo da in prizna di su, a on da ga jebeš se ne more sitit.
U autobusu...
- Evo Antonijo, opet kontrolor, osam puta me već tražilo kartu. Ma da nisan slab na noge, ne bi me ova govna vidila, ovo nije normalno nikako. A jesi vidija kako me oni žuti peder tiska u autobus, ima ga je Pero zaklat, ovako ni krave na klanje ne voze. Jeli u Njemačkon ovo normalno?
- Dobar dan, karte molin - zatražio ih je proćelavi kontrolor.
- Nemamo ih! – odgovorio je bisni Antonijo.
- Antonijo, šta govoriš, evo danu imamo ove penzionerske pokaze...
- Smiljko, ne daj ništa! Cili san život radija za Hrvatsku, neće me sad jebat niko! Nek vode i mene u pržun, ne dan! Zovi policiju!
- E neman je ni ja onda! Neš ti meni dizat revolucije ustašo stara, hapsi i mene evo ti ruke na, vodi me, ionako smo se uputili u pržun.
- Neće vas niko vodit, dajte karte gospodo! - ponovi već ljuti kontrolor.
I dok su Smiljko i Antonijo demonstrativno pružali ruke prema kontroloru da ih vodi u pržun, oko njih se skupila svita penzionera kojih uvik ima u autobusu.
- Vidi govnjara što čini starin judima! Eno in hoće lisice stavit! Ma ne može to tako! – čulo se.
Smiljan se demonstartivno diga na noge i nakon dvadeset godina zapiva staru iz onih vrimena: "Ustajte prezreni na svijetu..."
- Di ćemo se ustat kad nas bolu kukovi - čulo se negdi iza njega!
A onda su mu se neki stariji kumpiri u busu pridružili u pismi! Antonijo se isto odma diga na noge i zavika iz svega glasa: Za dom! A ono starih šta nije tilo pivat partizanske, bogami je odgovorilo - kako ide, jeli! Kontrolora su u momentu okružili prvoborci sa šćapima za noge i žaron u očima!
- Zaustavi bus! – zavika je vozaču kontrolor i izaša vanka.
Ona dva žuta pedera, možda baš oni koji su izbacili Peru na kišu, pokušali su uć, ma su se brzo okrenili kad su dobili jedan šćap posri tikvetine.
Ustanak mladih lavova
Pero se nikako ipak sitija di je zabuža onu bursu i svin penzionerima su vraćene penzije. Sve novine su sada pisale o penzionerima koji od gladi pljačkaju poštare i dižu revolucije protiv nepravde u društvu kad neće mladi, ima 'ko oće.
Udruga antifašista Splita u čast povratka penzija i spomena na veliki ustanak u autobusu kontra sile i nepravde, organizirala je feštu. I udruga povratnika iz Njemačke in se pridružila. Dugo u noć su se iz starih grla orile stare pisme o ustancima, narodnin junacima i davnin bitkama. Kasnije su se, još u žaru revolucije, skoro i pobili jerbo su jedni drugima kvarili pismu.
Pero, Antonijo i Smiljko stajali su za počasnin miston za stolon.
- Pero, srića da si se siti di si sakri penzije, jerbo bi večeras bija samo na kruvu i tabletama. Ajde momci, ajmo pomalo put doma, Mare me čeka – rekao je Smiljko.
- A gluvo je doba noći, jesi čuja da su oni mulci niki dan napali po mraku Luku i ukrali mu zlatni sat? - upita Antonijo.
- Nema veze, ja najbliže živin, a iman doma onu pušku iz rata od sina, ubit ću ih k'o zečeve ako kojega vidin! – zavikao je uzbuđeni Pero.
- Kako je počelo još ćemo i u sabor poć učinit reda, a niko mora, vrime je – zaključio je Smiljan.