Priča prva - pretvorba sladoleda

Bidni Bare uvik je bija dobar čovik. Dobar ma malo spor u glavi, naročito su ga jebale brojke. Nisu još izmišljena dva broja, makar i najjednostavnija, koja on nije uspi krivo zbrojit. Ali to smo svi znali i klonili smo se Bareta puštat blizu ikakvoga posla što ima ikakve veze s brojevima. Dobro se još pamti ona priča kad su ga zaposlili u građevinskoj firmi da dostavlja materijal po selima. Jedan je čovik zavrti firmu i naruči dva kubika žala. Jebiga, javi mu se Bare i zapisa narudžbu. Čovik ni dan danas nije otkopa prikuće od ta ''dva'' kubika šta mu ih je Bare dostavi.

Ma kako je Bare dobar čovik svi su mu želili pomoć. Zaposlilo ga tako, pošto je dobi otkaz na građevini, u hotelskome da prodaje sladolede, a direktor mu osobno poklonija digitron! Bija je osmi misec, osam ujutro, vrućina! Bare je doša na posal, a u sali ga dočekali svi radnici hotela, od vrtlara do direktora i junački mu aplauzirali! Ništa mu nije bilo jasno dok direktor nije izvadi papir sa njegovin jučerašnjin dnevnin utrškon! ''Dame i gospodo, s ponoson Vas obavještavan da u pedeset godin svoga rada ovaj hotel nije ostvario dnevni promet, na svin uslugama zajedno, kako naš Bare jučera na prodaji sladoleda! Naime, po njegovom izračunu, privredija nan je u jedan točno milijun kuna od kuglica sladoleda! Živija naš Bare!”

Kako je Bare zlatnin rukama pretvorija kuglice sladoleda u milijune, tako smo i mi, samo obrnuto, u pretvorbi milijune pritvorili u ništa! Takva mi se čini i ova pretvorba u škveru, pritvorili smo najveću firmu u ovon dijelu Europe u gubitaša, bolesnika, gubavca! E da je bilo dat Bari zlatnih ruku da provede tu pretvorbu! Ne bi danas škver prodavali kako babe na pazaru u tri ure popodne ono zeje što in je od jutra ostalo. Debelo ispod jutarnje cijene, samo da ga se riješimo!

Priča druga – Nije u tome stvar

Jedan moj dide Korčulanin bija je visok čovik, zgodan strašno, ali ga je uvik mučilo zdravlje - naročito bubrezi i prostata! Drugi mi je pak dide bija nizak, ali strašno zdrav, mrvicu proćelav. Genetika me mogla učinit visokin i zdravin junakon, ali kurac! Pogodite koje san osobine od didova naslidija, eto.

Ja neman sriće, da uplatin oni Euro loto od dvisto milijuna eura, bojin se da bi mi došla obavijest da san izgubija. I to ne deset kuna nego svih dvisto milijuna eura, nemoguće? E da van je moja srića. Putova ja tako sa nekon turističkon grupon u Španjolsku i vodič nan je svima reka: “Dobro pazite na takujin jer odi je puno džepara!” Niti uru vrimena posli meni je u Barceloni jedinome nesta takujin sa svin šoldima i dokumentima! Ma di me vrag nosi ovako nesritnoga!

I tako bidan poša se ja požalit kolegi iz grupe:
Ja: Izgubija san takujin!
On: Ajme, a koliko si ga platija?
Ja: Šta je to sad bitno koliko san ga platija, unutra su mi svi šoldi i dokumenti bili! Uostalon poklonila mi ga je mater!
On: A dobro onda.

Nevjerojatno kako je od cile priče njemu mozak poveza to da koliko san platija takujin?!

Tako ja gledan ovu situaciju u Splitu oko škvera danas! Eto se ipak proda (k'o zeje poslipodne), niko ne zna koliko će judi ostat bez posla ni šta će točno bit! I umisto da sad svi čupamo kose s glave u Splitu se o njemu priča malo, slabo ili nikako! Ima i bitnijh stvari poput one koliko je sniga sinoć palo, koji od ona dva hajdukova, brazilska nogometna umjetnika može dulje pimplat balun (jedan može tri, drugi četiri puta), jebu nas i višala na rivi, smaraju kandidiati za gradonačelnika koji nan stalno meću u ruke svoj životopis - ja bez šoldi i dokumenata, a on meni da koliko san platija takujin?!

Priča treća – Tovari sa zelenin očalama

Znate li onu priču kad je čoviku krepa tovar jer mu je da pilovinu da je izi i stavi mu zelene očale pa je bidan tovar misli da je trava?
Takva se i meni čini ova i sve ostale priče vezane uz spas škvera! Svako nan malo niko, k'o da smo tovari, stavi zelene očale i servira malo pilovine. A tovar bidan sritan kad je vidi onoliko trave navalija i sutradan krepa. Krepaje i ovi grad pomalo.

Taj čovik - priča mi je dida, nije bija siromah. Bija je i debel i jak, baš ono debel – jak, a tovar sve mršaviji, dok nije krepa.

Ja se u pritvorbu razumin slabo, ma vidin da kad god mi štogod pritvorimo uvik u manje dođemo. Ja san samo mulac, ma mi je familija zaposlena u škveru i tiče me se što će bit sutra sa svin tin! Svakako više nego li me zanimaju oni Pat i Mat iz Brazila, idioti što me umaraju sa svojon jeftinon propagandon na koju ne bi nasija ni Bare ili pak to koliko je sniga palo sinoć iza Dugopolja.

Tiče se to zapravo svih nas! Samo da je skinit malo te zelene očale!